Odakle početi?

Prvi koraci

Prva etapa je sastavljanje tima motivisanih osoba koji će se založiti da pokrene i iznese projekat. To je „jezgro“ redakcije. Možete okupiti i povremene ili stalne saradnike koji će pokriti hronike, fotografije, džinglove, izvještavanje, ulične ankete, društvene mreže, postavljanje podkasta, planiranje gostovanja. Nakon toga treba napraviti spisak svih etapa kreiranja medija i raspodeliti obaveze prema željama svakog od članova/članica tima.

Definisanje formule, identifikacija

• Koji su ciljevi medija? Doprinos animiranju života srednje škole ili nekog udruženja? Podsticanje što većeg broja mladih da se izraze? Ohrabrivanje njihove debate na temu medija?
• Definisati ciljnu grupu: Učenici neke škole? Članovi udruženja? Cela zajednica?
• Važno je odabrati ton: Daćete prednost humoru? Satiri? Analitički i dokumentovani pristup temama? Direktan ili književni stil?
• Pitanju odabira naslova (i logoa) se takođe mora ozbiljno pristupiti jer će to odrediti vaš medij, afirmisati ga i doprineti njegovoj popularnosti.
• Na kraju, treba proceniti materijalne uslove vezane za vaš medij prema periodičnosti i ritmu objavljivanja. Broj članova vašeg tima, njihovo zalaganje i raspoloživost su važni faktori, kao i oprema i budžet kojim raspolažete.

Izbor recepta za vaš medij

Kako biste održali interesovanje publike, njenu pažnju i radoznalost, oblici informisanja moraju biti raznovrsni.

Na raspolaganju su vam glavni novinarski žanrovi:

Reportaža, istraga i intervju su najvažniji novinarski žanrovi.

Stav, uvodna reč, blic vest, kolumna, kritika, izveštaj, portret i ulična anketa vam nude niz mogućnosti da učinite vaš medij zanimljivim.

Konstrukcija teme

• Definisanje ugla

Odabir teme je samo prva etapa. Ne možete obraditi sve aspekte odabrane teme, jer bi članak u tom slučaju bio predug, težak za čitanje i tako biste izgubili čitaoce. Zato je neophodno odabrati ugao, odnosno gledište, izabrati posebne aspekte teme koje želite istaći a druge ostaviti po strani.

Primer: podkast je tema, a mesto žena u podkastu je ugao.

• Šest osnovnih pitanja

Prilikom pisanja članka, student novinarstva mora da postavi pitanja: ko? šta? kada? gde? kako? zašto?

Kreirati i održati medij

• Simulacija uređivačkog odbora:
• Organizacija sastanka redakcije omogućava da okupimo i predstavimo različite aktere medija ali i da osmislimo ime
• Osim toga, omogućava i diskusiju o uređivačkoj politici, temama koje će se obrađivati, raznim mogućim uglovima ali i formatima (reportaža, intervju, debata, fleš info)

Bilo bi idealno da se sastanak odbora održava jednom sedmično ili tako da postoji redovno okupljanje kako bi se podsticalo angažovanje.

• Raspodela uloga:

To je takođe prilika za:

• Raspodelu uloga „novinara“, „stručnjaka“, jednog ili više voditelja, tehničkog osoblja (snimatelj, monter) kako bi se svima odredile obaveze
• Usmeravanje aktivnosti svakog člana, kako bi im se pomoglo da pripreme svoj doprinos (istraživanje, upitnik, reportaža, izlaganje)
• Formiranje grupa (po dvoje ili troje) u skladu sa željama i veštinama
• Mladi treba da kreiraju vizuelni identitet svog medija:
• Predavač može sa mladima da poseti internet sajt „Canva“ (https://www.canva.com/) i kreira vizuelnu podršku za njihov blog (logo, baner, ilustraciju…)
• Predavač se može pozvati i na alatke u aplikaciji Madmagz, specijalizovanoj za kreiranje novina za mlade (štampanih i na internetu): https://madmagz.com/ (v. Dokument 17)

• Distribucija i valorizacija informacije:
• Da bi vaš sadržaj na internet sajtu kao što je WordPress bio vidljiv, važno je voditi računa o dodatnim elementima valorizacije članka poput naslova, lida, fotografije, kratkih odlomaka koji će se pojavljivati na pretraživačima.
• Ovi aspekti moraju biti primamljivi kako bi brzo skretali pažnju i podsticali radoznalost čitaoca.
• Tagovi (ključne reči vezane za teme koje obrađuje članak) su važni jer omogućavaju bolje reference.
• Društvene mreže mogu istovremeno biti prostor za izražavanje i postavljanje sadržaja i prostor za valorizaciju. Sadržaji moraju da se dele na više društvenih medija kako bi bili dostupni što većem broju korisnika. Tekstovi za valorizaciju treba da budu kratki i jasni.
• Bez obzira na vrstu i formu medija (fotografije, video ili zvuk), neophodno je umetnuti linkove prema drugim sajtovima.

Članak koji sadrži jedan ili više ovih elemenata je više čitan od članka koji ima samo tekst i ne omogućava interakciju sa drugim prostorima.

• Mora se voditi računa o jezičkom registru koji ne smije biti ni uzvišen ni familijaran.

PRAKTIČNE VEŽBE

Ovaj pedagoški dokument može da se koristi i kao osnova za organizovanje vežbe kreiranja medija sa mladima.

Kritički duh, osnovni koncept medijske pismenosti

U okviru medijske pismenosti, pojam kritičkog duha sastoji se u pažljivom ispitivanju dostupnih informacija, njihovom dokumentovanju i podvrgavanju dokazivanju. Radi se o kritičkom pogledu koji odbacuje uopštavanja, brzoplete generalizacije, predubeđenja, predrasude i neosnovane iskaze. Uopšteno gledano, radi se o sposobnosti nezavisnog, racionalnog i svesnog rezonovanja. Radi se takođe i o sposobnosti analize i razumevanja medijskih sadržaja, uzevši u obzir namere njihovih autora.

Kritički duh zasniva se na tri principa:

• Princip nezavisnosti: sposobnost samostalnog razmišljanja, nezavisno od okruženja i sredine.
• Princip introspekcije: svest o ograničenjima našeg razumevanja pojava, o uticaju naše kognitivne pristrasnosti, emocija i drugih na naš sud i naša verovanja.
• Princip učenja: kritički duh se uči i stiče putem znanja i ispitivanja koja vode intelektualnom buđenju. Može da poprimi konkretne oblike, kao što su upoređivanje hipoteza ili proveravanje izvora određene informacije.

Konkretno, kritički duh se na pristup medijima primenjuje poštovanjem sledećih praksi:

• Informisati se: odvojiti vreme da se informišemo, uporedimo informacije i da ih razumemo pre nego što o njima damo sud, komentar ili ih podelimo
• Proceniti informaciju: ustanoviti i proveriti izvore određene informacije pre nego što je potvrdimo
• Razlučiti činjenice od tumačenja: razdvojiti istinite činjenice od tumačenja događaja
• Uporediti tumačenja: upoznati se sa različitim tumačenjima koje može da prouzrokuje informacija i prihvatiti da postoji mnoštvo tumačenja
• Klasifikovati informacije: razvrstati po legitimnosti tumačenja potvrđena iskustvom i naučnim radom, hipoteze i mišljenja u vezi sa našim verovanjima.

Novinarski postupak proveravanja informacija

Kritički duh je u osnovi novinarskog postupka koji podrazumeva da se informacija brižljivo obradi pre nego što se objavi. Tako će novinar sprovesti istragu, istraživanje, uporediti izvore; oslanja se na analizu i izlaganje činjenica i mogućih objašnjenja.

Ovaj novinarski postupak posebno je važan u digitalno doba, kada su lažne informacije, lažirane slike i video snimci sve brojniji na internetu.

U okviru medijske pismenosti, novinarski postupak proveravanja informacija je uprošćen, prilagođen praksama mladih i predstavljen kao spisak dobrih praksi:

• Proveriti prirodu sajta na kome smo konsultovali informaciju. Putem odeljaka „pravna obaveštenja“ ili „o nama“, uglavnom se može ustanoviti o kom se tipu sajta radi (blog, humoristični, institucionalni sajt, itd.);
• Razmrsiti poreklo informacije. Na internetu se informacije često dele, šire a ponekad i izobličavaju, dekontekstualizuju ili tumače. Zbog toga je važno otkriti poreklo informacije.
• Pogledati datum objavljivanja informacije. U današnje vreme, informacije se brzo prevazilaze ili su u međuvremenu već proverene ili opovrgnute
• Proveriti identitet i pouzdanost autora informacije. Da li je u pitanju novinar? Da li je stručnjak za temu koju obrađuje?
• Ustanoviti cilj i namere autora. Da li nastoji da nas informiše? Da manipuliše nama? Da nam nešto proda?
• Postaviti sebi dobra pitanja. Biti radoznao, i sposoban da sumnjamo u autora, a da pritom ne upadnemo u nepoverenje ili paranoju.

Značaj proveravanja izvora

Izvor je mesto porekla informacije, njena početna tačka, zbog toga se i kaže „razmrsiti poreklo“ kada tražimo izvor određene informacije.

Dvostruka provera autentičnosti informacije je jedno od osnovnih i najvažnijih pravila novinarstva. Sve veća količina informacija, delimično prouzrokovana pojavom društvenih mreža i ekonomskim pritiscima na publiku, nažalost remete ovaj princip.

Pouzdan izvor je najčešće osoba ili struktura kvalifikovana za određenu temu (koja ima znanje ili poznanstva) koja o njoj daje informacije.

Kako bi bila što pouzdanija i imala više izgleda da se smatra tačnom, informacija mora da bude pronađena, potvrđena od strane drugih izvora informacija i/ili dostupna u drugim medijima. Kaže se da se informacija tada ukršta radi provere.

Postoje četiri osnovna tipa izvora:

• Institucionalni izvori: vlasti, države;
• Posredni izvori: udruženja, strukovne organizacije, političke partije, sindikati;
• Lični izvori: diskretni, ili čak, tajni izvori kojima se novinar služi u krugovima moći i poslovnim krugovima;
• Slučajni izvori: spontani izvori, svedočanstva predložena ili zatražena usled igre okolnosti, svedoci događaja;

Mogućnosti i rizici na internetu za mlade

Pored zabave, internet i mobilni telefon nude nove oblike socijalizacije, razmene i pristupa znanju koji su neophodni današnjoj deci i adolescentima. Ove nove tehnologije predstavljaju sjajnu mogućnost za poboljšanje kvaliteta života mladih u celom svetu i samo jednim klikom čine dostupnim neograničena saznanja u svim važnim oblastima njihovog života (obrazovanje, zdravlje, kultura…). Međutim, digitalni napredak ima i svoje posledice. Virtuelna revolucija je donela opasnosti i rizike, slične onima iz stvarnog sveta, sa kojima se mladi korisnici interneta moraju suočavati.

UNESKO je identifikovao i napravio klasifikaciju internet rizika za mlade. Radi se najpre o izloženosti pedofilskim sadržajima, govoru mržnje i lažnim vestima. Ti rizici su takođe vezani za neadekvatne reklame, trgovinske prevare ili zloupotrebu ličnih podataka.

Obrazovanje je najbolji odgovor na ove pretnje koje vrebaju najmlađe korisnike interneta kada se nađu u digitalnom svetu. Medijska pismenost omogućava roditeljima i nastavnicima da mladima prenesu dobre prakse koje pružaju bezbednost na internetu.

U pitanju je dobro upravljanje svojim digitalnim identitetom na internetu, kroz podešavanja na društvenim mrežama ili zaštitu ličnih podataka. Upoznavanje sa internet građanstvom je važno: poštovanje privatnosti drugih, razmišljanje pre objavljivanja nekog sadržaja, poštovanje prava svojih drugova/drugarica na sliku… To su osnovna pravila za sprečavanje prestupa poput uznemiravanja na internetu.

Upoznavanje mladih sa filter mehurima

Digitalne platforme kao što su Google i Facebook koriste algoritme kako bi nam predlagale sadržaje u skladu sa našim korisničkim interesovanjima, odnosno prethodnim interakcijama (klikovima, lajkovima, trgovinom, istorijom pregleda). Algoritmi omogućavaju firmama iz digitalne branše da nam ponude personalizovano surfovanje, tako što predviđaju naša očekivanja. Kada su u pitanju internet giganti, oni teže da u komercijalne svrhe utiču na naše ponašanje.

Uticaj algoritama nije nimalo bezopasan. On nas, kao korisnike interneta i potrošače, suočava sa problemom filter mehura, posebno najmlađe. Reč je o „stanju u kojem se nalazi internet korisnik kada su informacije kojima pristupa rezultat personalizacije za koju on ne zna“. Termin „filter mehur“ aludira na izolovanost koju taj mehanizam stvara: svaki korisnik interneta pristupa različitoj i jedinstvenoj verziji interneta. Time rizikuje da ostane zatvoren u ograničenom digitalnom prostoru u kojem se smenjuju uvek iste vrste sadržaja. Ovo algoritamsko zatvaranje osiromašuje izvore informacija, dovodi do opadanja pažnje i narušava kritički duh. Korisnik je time lišen otvorenosti koju internet teoretski obećava i nema više priliku da sagleda različite ideje i mišljenja, što je suština intelektualnog razvoja.

Zato medijska pismenost treba da upozna građanina sa mogućim opasnostima algoritamske zarobljenosti. Razumevanje ovog mehanizma je važna etapa za oslobađanje i obogaćivanje sopstvenih izvora. To je najvažniji uslov da internet bude na visini početnog obećanja emancipacije i slobode.

Tradicionalni mediji

Tradicionalni mediji su osnovani prije interneta; to su radio, televizija i štampa. Od devedesetih godina prošlog veka i početka digitalne ere, promenio se način „konzumiranja/distribucije informacija“ i tradicionalni mediji su primorani da prilagode svoj sadržaj kako bi zadržali publiku i preživeli. Zato su štampa, radio i televizija obnovili svoje strukture i predlažu internet verzije, kao i verzije prilagođene pametnim telefonima ili tabletima. Uprkos novom načinu informisanja, moramo da primetimo da tradicionalni mediji zadržavaju isti cilj: podeliti istu informaciju široj javnosti u isto vreme. Na primaocu informacije je da obrati posebnu pažnju na ono što mu je upućeno, ili da to ne čini.

Glavna prednost ovih tradicionalnih i istorijskih medija, koji se odlikuju profesionalnim novinarstvom i određenom rigidnošću po pitanju formata (uređivačka ograničenja, periodičnost) leži u njihovoj reputaciji. Oni se i danas smatraju pouzdanim izvorom informacija, posebno kada je u pitanju obaveštavanje o aktuelnostima preko društvenih mreža.

Društveni mediji

Počev od 2004, pojavljuju se novi medijski akteri koji predstavljaju konkurenciju tradicionalnim medijima: to su društveni mediji (novi mediji). Radi se o digitalnim platformama čijom sadržinom upravljaju korisnici i gde se prednost daje principu interakcije između internet korisnika. Ova logika saradnje je karakteristična za 2.0: internet korisnici, koji su nekada bili čitaoci internet stranica, postaju njihovi akteri. Neki od najznačajnijih društvenih medija današnjice su: Facebook, Youtube, Instagram, Twitter, Pinterest, Snapchat i Linkedin.

Društveni mediji, koji postaju jedan od glavnih izvora informisanja javnosti, a posebno mladih, imaju specifične karakteristike koje duboko transformišu medijski prostor.

Ove platforme podstiču interakciju: sada se informacije osmišljavaju tako da budu komentarisane na društvenim mrežama, posebno na Twitteru, koji podstiče razmjenu ideja i razmišljanje.

Društveni mediji imaju i moć momentalne reakcije. U današnje vreme, alati kao što je „LiveTweet“ omogućavaju korisniku da prati neki događaj direktno iako mu ne prisustvuje. Korisnici su obavešteni o dešavanjima pre večernjeg TV dnevnika.

Društveni mediji su takođe uništili monopol proizvodnje informacija koji su nekada držali tradicionalni mediji. Zahvaljujući platformama poput Facebook-a, svi mogu da prate događaje i da u narednoj sekundi o njima svakog obaveste. Ova praksa je dovela do nastanka „građanskog novinarstva“, koji svakog korisnika društvenih mreža pretvara u potencijalnog proizvođača informacije.

Informisanje u digitanom dobu: rizici i mogućnosti

Pojava novih digitalnih oblika informisanja (internet vesti, blogovi, Wikipedia, YouTube, društvene mreže i sl.) podstiče širi pristup znanju, slobodu izražavanja i učešće građana. Danas se primećuje da istovremeno postojanje štampanih, audiovizuelnih i internet medija u različitim formama omogućava širi pristup informacijama i nastanak kulture učestvovanja, u kojoj se građani ne zadovoljavaju običnim prijemom informacija, već aktivno doprinose njihovoj produkciji i distribuciji.

Najveći rizik ovakve nove medijske je dezinformacija. Naime, masovna upotreba društvenih mreža povlači razmišljanje o istinitosti informacije. Koliko je neki pojedinac kredibilan za izjašnjavanje o datoj temi? Postoji li opasnost da to doprinese konfuziji izazvanoj problemom lažnih vesti i da dodatno oteža razdvajanje istine od laži na internetu? U tom pogledu, „klasično“ novinarstvo ostaje jednako pouzdano kao ranije. Ono i dalje ima prioritetan zadatak da vrši odabir, analizu i tumačenje informacije.

Šta je digitalno građanstvo?

Naši poslovni i privatni životi danas su teško zamislivi, ili čak nezamislivi bez interneta. Pošto je internet sveprisutan, valjalo bi da naučimo da ga koristimo na najbolji mogući način, pre svega time što ćemo bolje kontrolisati i bolje razumeti naš digitalni život.

Definicija: Digitalno građanstvo je način na koji se korisnici ponašaju i komuniciraju na internetu. Radi se pre svega o našem ponašanju tokom interakcije sa drugim korisnicima na osetljive društvene ili političke teme. Prava i dužnosti koje imamo u stvarnom životu isti su na internetu. Naše ponašanje i naše interakcije određuju kako nas drugi vide na internetu. Međutim, naše delovanje na internetu nije ograničeno na naše ponašanje i naše objave jer se ono tiče i načina na koji štitimo privatnost, bilo da se radi o lozinkama, lokalizaciji ili našoj prošlosti na Internetu.

Digitalno građanstvo poziva nas da takođe da razvijemo kritički pogled na naš odnos prema internetu i naše korišćenje istog, naročito po pitanju ličnih podataka koje delimo, a da toga nekad nismo ni svesni.

Dobre digitalne prakse

Definicija: Pojmom „dobrih praksi“ označavamo način na koji bi trebalo da se ponašamo kako bi internet postao prostor slobode i uzajamnog poštovanja ali i pravila koja određuju vebsajtovi i aplikacije. Mnogi vebsajtovi i internet službe nameću pravila koja određuju ponašanje i prava korisnika.

Primer: Veb aplikacija Twitter daje sledeće savete za korišćenje: „Pazite šta tvitujete: vi kontrolišete koji se sadržaji dele na Twitteru i na svim ostalim vebsajtovima. Ne objavljujte podatke koji se smatraju poverljivim i razmislite o dobrim i lošim posledicama pre nego što javno podelite lokalizaciju. Budite oprezni u razmenama u kojima vam se traže kontakt podaci, lični podaci ili lozinke. Ako niste sigurni u tvit, savetujemo vam da sebi postavite sledeća pitanja: Sa kim delim informacije? Koji tip i koliko informacija ću upravo podeliti? Koliko korisnika može da pristupi mojim informacijama? Mogu li da verujem svim osobama koje imaju pristup tim informacijama?“

Aplikacija takođe nameće određena osnovna pravila:

„Nasilje: nije vam dozvoljeno da bilo kojem pojedincu ili grupi ljudi pretite nasiljem. Zabranjujemo i veličanje nasilja. Govor mržnje: ne smete pretiti drugima, uznemiravati ih niti podsticati nasilje usmereno prema drugima na rasnoj, etničkoj, nacionalnoj, kastinskoj osnovi ili na osnovu seksualne orijentacije, pola, rodnog identiteta, religijske pripadnosti, starosne dobi, invaliditeta ili ozbiljne bolesti.“

Korisno je dakle podsetiti da naše virtuelno ponašanje najčešće ima stvaran uticaj na živote drugih, i da zlostavljanje na internetu može da bude uzrok tragičnih događaja u stvarnom životu.

Sa druge strane, internet danas predstavlja istinsko građansko oruđe jer omogućava građanstvu da se bolje informiše, da demokratija bude participativnija i da se informaciji pristupa na lakši način. On je sredstvo debate i komunikacije, koje se takođe može iskoristiti za prijavu pretnji ili rizika za čitavo društvo, kao što je to slučaj sa „zviždačima“ koji putem interneta prijavljuju korupciju ili napad na slobode građana. (preporučujemo dokumentarni film „Citizenfour“ iz 2014. o aferi Snouden).

Ostaviti pozitivne digitalne tragove i održati pozitivan duh

Definicija: Digitalni tragovi su svi podaci koji postoje na internetu usled naše onlajn aktivnosti. Oni su slika nas samih, izgrađena od našeg ponašanja, naših objava i ličnih izbora.

Važno je dakle da ostavimo što pozitivnije digitalne tragove! Možemo da napišemo stranicu bloga na određenu temu, pokažemo svoje talente ili da snimimo video tutorijal, da skupljamo novac u humanitarne svrhe ili da učestvujemo u organizaciji događaja. Pozitivni digitalni tragovi mogu se ostaviti na bezbroj načina!

Šta je građanski medij?

Definicija: Izraz „građanski medij“ sadrži reči „medij“ i „građanski“. Naime, radi se o medijima (radio, TV, internet, itd.) preko kojih se prenose informacije najširoj javnosti. Uz to se koristi pridev „građanski“ jer autori članaka i istraživanja nisu profesionalni novinari već obični građani čiji je cilj da pokrenu debatu o pitanjima ili problemima koji se tiču celog društva.

Čitalac napušta svoju isključivo pasivnu ulogu i učestvuje u izradi i širenju informacija. Učešće je važan element u građanskim medijima putem (internet ili klasičnih) radio stanica ali i blogova, vlogova (blog čije je glavno sredstvo video), podkasta, itd. Na taj način obični građani, naučnici ili predstavnici udruženja dobijaju reč i dolaze do javnosti.

Primer: Albanija, građanski angažovani blog: blog Ardiana Vehbiua „Peizazhe të Fjalës“ (Pejzaž reči), postoji od 2007. i predstavlja poseban i nezavistan prostor, održiv model u albanskom medijskom prostoru koji se inače odlikuje brzim transformacijama, postepenim smanjenjem izvora finansiranja, opadanjem kredibiliteta i politizacijom. Prema autoru bloga, „Blog je počeo kao ’svetilište’ albanske slobodne misli, zaštićene od zastrašivanja, okrivljavanja, ponižavanja, stigmatizacije, procesa, optužnica, ’zaglušivanja većinom’ i drugih savremenih oblika cenzure javne reči“.

Angažman na društvenim mrežama

Društvene mreže su promenile i tradicionalni protok informacija koji je bio vertikalan i silazan u jedan više horizontalni prenos. Svako može da proizvodi sadržaj i da ga deli u okvirima sopstvene mreže ali i van nje. Ovo oglašavanje nije isključivo virtuelno već se često odvija paralelno ili prethodi konkretnoj mobilizaciji na terenu. Primera radi, društvene mreže su igrale neporecivo važnu ulogu u arapskim revolucijama, ali je do političkih promena došlo zahvaljujući društvenim pokretima (protestima, blokadama, itd.). Društvene mreže omogućavaju brz protok informacija i ideja, ali do društvenih promena dolazi kada taj angažman odgovara fizičkoj stvarnosti na terenu.

Primer: Pokreta #1od5miliona u Srbiji koji se pojavio krajem 2018. i iskoristio nove tehnologije i moderne načine komunikacije pokrenuvši građane deljenjem sadržaja na internetu i razmenom informacija na društvenim mrežama. Na taj način je pokret brzo stekao veliku popularnost, a Twitter i Facebook su omogućili stvaranje grupa za diskusiju i masovnu mobilizaciju za slobodu reagovanjem protiv autoritarnih ispada političkog režima.

Rizici i zamke

Treba imati na umu da je novinarstvo zanat koji podrazumeva specifične kompetencije i poštovanje deontologije. Međutim, svako može učiti novinarstvo, posebno putem dijaloga između profesionalnih novinara i amatera. Ovo širenje znanja omogućava građanskim medijima da postanu pravi alternativni i pouzdani izvori.

Lakoća sa kojom u današnje vreme svako može postati novinar amater donosi i određene rizike. Oni koji proizvode informacije mogu ponekad zaobići standarde novinarske deontologije i deliti netačne, a ponekad čak i manipulisane informacije.

Bilo da se radi o građanskim medijima, TV kanalima, štampi ili društvenim mrežama, raspoložive informacije danas su brojnije i raznovrsnije nego ikada i zbog toga treba ostati kritičan prema njihovim izvorima.

Pored toga, internet je prostor slobode ali i prostor ekonomske razmene. Logika marketinga osvaja kako internet, tako i društvene mreže, a informacija postaje izvor prihoda.

Protok određenih informacija (posebno onih koje emotivno utiču na čitaoce) takođe može da bude izvor prihoda u sistemu koji finansiraju oglašivači i reklame. Fenomen „klikbejta“ (mamaca za klikove), koji je sve prisutniji, podstiče čitaoce da kliknu na internet link kako bi pročitali neki članak. Autor članka i datog sajta je plaćen po reklami oglašenoj na sajtu i po broju prikupljenih pregleda. To je takođe izvor rizika jer se u cilju privlačenja internet korisnika mogu širiti lažne informacije.

Teorije zavere

Iako se ne radi o relativno novoj pojavi, teorije zavere poslednjih godina imaju puno uspeha, posebno zahvaljujući širenju na društvenim mrežama i na internetu.

Definicija: Teorija zavere je teorijska priča ili govor koji deluje skladno i „logično“ a kojim se pokušava „ukazati“ na postojanje male grupe moćnih ljudi koji u tajnosti planiraju ilegalne i/ili štetne akcije koje utiču na tok događaja ili koji pokušavaju da zavladaju svetom.

Teorija zavere se razlikuje od lažne vesti po tome što se oslanja na stukturirani skup pretpostavki i argumenata kojima se manipuliše u cilju podupiranja određene teorije. Lažna vest je ponekad u službi argumentacije teorije zavere, ali nije uvek povezana sa nekom teorijom.

Mediji i lažne informacije igraju suštinsku ulogu u raširenosti ove pojave. S jedne strane, manjak poverenja, pa čak i potpuno nepoverenje u medije, umnožava verovanje i poverenje dato teorijama zavere, posebno u zemljama gde se mediji prepoznaju kao korumpirani ili politički kontrolisani. S druge strane, lažne informacije koriste iste mehanizme kao teorije zavere (upotreba straha, manipulisanje činjenicama i sl.) i često se odnose na iste teme.

Nekoliko primera najpoznatijih teorija zavere :

– Iluminati su tajno društvo čiji su članovi neke od najmoćnijih ličnosti sveta. – Zemlja nije okrugla nego ravna. – Ljudi nikada nisu bili na Mesecu

– Do raspada Jugoslavije je došlo zbog zavere Nemačke i Vatikana.

Postoje i preciznije teorije zavere poput onih o 5G mreži, koronavirusu ili vakcinama.

Govor mržnje i moderiranje sadržaja sa mržnjom

Teorije zavere zauzimaju centralno mesto u našem odnosu prema informacijama i društvu. One su na pola puta između predrasuda, političkih stavova, verovanja a mogu biti i usko povezane sa govorom mržnje, pa njihovo širenje može brzo da stvori konfliktno okruženje. Takav je slučaj npr. sa teorijama o svetskoj jevrejskoj zaveri.

Definicija: Kada je reč o govoru mržnje, misli se na izraz mržnje sadržan u nekoj rečenici, tekstu, zvuku ili slici, kojim se želi odbaciti drugi i koji može da povredi, podstičući na razvoj osećaja mržnje. Kada taj izraz mržnje postane javan, on može podstaći svedoke da osete mržnju prema drugima, da se podele a ponekad i da ponovo pokažu mržnju sličnog intenziteta ili sa pojačanim nasiljem zbog efekta grupe. Tada govorimo o podsticanju na mržnju.

Zasnovani na stereotipima ili na pogrešnim verovanjima, ovi sadržaji, ukoliko se ne razmatraju kritički, vode prekidima odnosa i nasilju, kriveći i pretvarajući određenu zajednicu u žrtvenog jarca i podstičući generalizacije i osećaj paranoje.

Primer: Stanovništvo poreklom iz romske zajednice je često meta diskriminacije i prerasuda koje ih prikazuju kao nepoštene ili lopove, sprečavajući ih time da dođu do kvalifikovanih radnih mesta. Romi su dvostruko više izloženi nezaposlenosti od ostalih stanovnika, a veliki broj njih i dalje živi u zonama bez tekuće vode.

Moderiranje sadržaja sa jakim izlivima mržnje, posebno na društvenim mrežama, uz edukaciju o inkluzivnijem građanstvu, medijima i digitalizaciji može ograničiti ovo stremljenje fizičkom ili psihološkom nasilju.

Definicija: Moderiranje se sastoji u uklanjanju, cenzurisanju ili čak kažnjavanju autora sadržaja koji šire mržnju kako bi se sprečilo njihovo dalje širenje. To može biti nasilnički komentar ispod nekog objavljenog teksta, podeljenog članka, video sadržaja, fotografije ili infografike kojim se stigmatizuje određena kategorija lica, ili privatna komunikacija putem četa ili elektronske pošte.

Borba protiv konspiracionizma

Definicija: Konspiracionizam označava težnju da se događaji ili pojave tendenciozno prikažu kao posledica organizovane zavere. To je način razmišljanja ili stav kojim se poriču uobičajena objašnjenja činjenica kako bi se zamenila postojanjem zavere sa nepriznatim i opskurnim ciljem.

Posledice konspiracionizma:

• Rađa govor mržnje
• Stvara privrženost nedokazanim teorijama
• Zatvara nas u logiku nepoverenja i lažnih verovanja, ograničavajući mogućnost debate
• Može da oteža iznošenje suprotne argumentacije pokušajima stvarne političke malverzacije ili izazivajući sukobe interesa.

Sredstva za ograničavanje konspiracionizma:

1. Regulisanje i ograničavanje govora mržnje i lažnih informacija (fact-checking, odgovornost platformi i društvenih mreža).

2. Razvijanje kritičkog duha građana kroz medijsku i informacionu pismenost u cilju:

• Preispitivanja zavereničkog pristupa: Jesu li dokazi zaista dovoljni?
• Podsticanja na opreznost kako bismo stvorili i održali građansku budnost (Ne mešati opreznost i nepoverenje, sumnju i sumnjičavost.)
• Kanalisanja kritike i omogućavanja boljeg informisanja kroz logičan i pouzdan pristup i posmatratranja sveta koji nas okružuje sa određene distance.

MITOVI U POLITIČKOM DISKURSU

Vrste i funkcije mitova

Definicija: Mit je imaginarna konstrukcija koja daje objašnjenje ili osnovu za određenu društvenu praksu i predstavlja faktor mobilizacije. Mit je takođe poseban vid diskursa, sličan snu ili legendi. Prema francuskom istoričaru Raulu Žirardeu, imaginarno zauzima važno mesto u istoriji političkih ideja jer se njime ponekad objašnjava snažna privlačnost nekih političkih sistema lišenih verske osnove.

Sve mlade postjugoslovenske republike se suočavaju sa pitanjem širenja nacionalnih mitova i simbola usmerenih na stvaranje osećanja pripadnosti naciji ili zajednici. Istoričar Raul Žirarde izdvaja četiri stalne teme koje nalazimo u većini mitova. One pokazuju suštinsku važnost imaginarnog u razvoju političkih ideja i društva:

• Mit jedinstva: uzdizanje otadžbine, kolektiva i zajednice koju čini samo jedna grupa sličnih osoba (jača se logika suprotstavljanja: mi/oni)
• Mit spasitelja: isticanje figure junaka, vođe sa kojim se poistovećujemo kao sa modelom i koji obezbeđuje legitimitet.
• Mit zlatnog doba: idealizovanje prošlosti, nostalgija za određenim periodom i oslanjanje na elemente prošlosti u traganju za sadašnjom i budućom stabilnošću.
• Mit zavere: označavanje spoljnog krivca, isticanje figure neprijatelja odgovornog za nesreće zajednice, čime se pojedinci podstiču na okretanje protiv tog neprijatelja.

Mitovi i njihova poltička upotreba se uglavnom pojavljuju u kritičnim razdobljima, vremenima krize identiteta ili nelagodnosti izazvane društvenim promenama i promenama načina života. Kada rastu unutrašnje tenzije, mit postaje neophodan, imaginarno je reakcija na promene, gubitak oslonca ili preispitivanje tradicije. Ovi mitovi imaju jasnu političku funkciju: okupljanje stanovništva oko određene istorije i zajedničkih referenci.

Poput slike koja može da sintetizuje koncept ili događaj, mit hrani maštu pojedinca. Taj se fenomen može osnažiti u zavisnosti od grupe, posebno među mladima u potrazi za identitetom ili saznanjima o svetu koji ih okružuje, suočenima sa neizvesnom budućnošću.

PRIMERI VAŽNIH MITOVA NA BALKANU

U svim kulturama postoje razni mitovi. Nemaju svi istu funkciju, ali kulturno bogatstvo Balkana omogućava razvoj i širenje brojnih mitova karakterističnih za ovaj region.

Primer: „Potomci Aleksandra Velikog“

U Severnoj Makedoniji je veoma raširen mit prema kome su Makedonci naslednici Aleksandra Velikog, iako se teritorija današnje Makedonije ne poklapa sa nekadašnjom i nemoguće je pronaći rodbinsku vezu između stanovništva koje je nekada tamo živelo i onog koje je sada naseljava. Ako se Severna Makedonija delimično nalazi u regiji koju je kontrolisao Filip II u vreme svoje smrti 336. godine p.n.e, središte kraljevstva Aleksandra Velikog se najvećim delom nalazi u Grčkoj, u blizinu grada Vergina. Osim toga, današnji stanovnici balkanskih zemalja su rezultat kompleksnih mešanja, nastalih kroz naizmenična osvajanja i migracije koje su u regionu trajale više od dva milenijuma.

Ovi mitovi ipak podupiru diskurs savremenih nacionalističkih struja na Balkanu, koje teže da afirmišu starosedelački status svog naroda na datoj teritoriji, kako bi dokazali da su njihove pretenzije legitimne.

Takvo širenje mita može doprineti zatezanju odnosa između zajednica i naroda u regionu. Naime, pitanje makedonskog nasleđa Aleksandra Velikog je izazvalo novo zatezanje odnosa između Grčke i Severne Makedonije u debati o promeni imena 2018. godine. Grčke nacionalističke struje koje smatraju da termin „Makedonija“ pripada helenskom nasleđu su odbijale mogućnost da ga koristi bivša jugoslovenska republika. Zbog toga je došlo do više nasilnih protesta u obe zemlje.

Primer: Mit o „pravoslavnoj braći“

Kod mnogih stanovnika Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije opstaje čvrsta duhovna veza sa Rusijom, podstaknuta osećanjem da ih za tu zemlju navodno veže „pravoslavno bratstvo“. Prema jednom istraživanju srpske vlade iz 2017, četvrtina stanovnika (24%) označava Rusiju kao glavnog donatora (finansijska i materijalna pomoć) Srbije, dok u stvari 75% donacija i pomoći dolazi iz Evropske unije ili njenih zemalja članica. Isto tako, prema podacima Narodne banke Srbije, više od 70% stranih investicija između 2010. i 2017. su došle iz EU, a samo oko 10% iz Rusije.

Ovaj mit se zasniva na jednom više emocionalnom nego racionalnom odnosu koji traje jer ga održavaju neki politički čelnici, poput srpskog predsednika Aleksandra Vučića ili Milorada Dodika iz Republike Srpske.

U cilju ograničavanja njihovog negativnog uticaja, dekonstrukcija mitova zahteva istorijsko i/ili novinarsko istraživanje i analizu. Međutim, nije uvek lako pokrenuti istraživanje o temama koje su i dalje osjetljive za pojedince i za vlade uključenih zemalja. Nedostatak sredstava novinara, nedovoljno interesovanje za istorijska medijska istraživanja kao i brzo širenje teorija zavere na internetu mogu da uspore napredak istraživanja i dekonstrukcije nekih opstajućih mitova.

Udruženje „Krokodil“ je u junu 2020. u Beogradu pokrenulo inicijativu protiv instrumentalizacije istorije u političke svrhe. Cilj inicijative je stvaranje prostora za istorijski i interkulturalni dijalog u zemljama nastalim nakon raspada Jugoslavije i podsticanje inkluzivne kulture sećanja.

Konačno, neki informacioni kanali mogu da posluže za zaobilaženje problematike istorijskog proučavanja i malog značaja medija za tako ozbiljne teme. Takav je slučaj sa filmom.

FILM: IZMEĐU GRAĐANSKOG IZRAZA I PRENOSIOCA MITA

Nacionalni mitovi se ponekad promovišu i putem filma, koji u njima pronalazi izvor inspiracije i obezbeđuje važan uticaj na imaginaciju pojedinca. Naime, ako ne posedujemo razvijenu istorijsku kulturu i posebno razumevanje date teme, može nam biti teško da prosudimo o verodostojnosti scenski prikazanih događaja u filmskom ostvarenju. Stoga neki filmovi neretko prikazuju iskrivljeno čitanje događaja, podupirući i propagirajući određene mitove, legende i predrasude.

Primer: Krajem 2017, RTS (Radio televizija Srbije) je producirala i emitovala seriju Senke nad Balkanom, reditelja Dragana Bjelogrlića. Radnja se odvija u Beogradu, prestonici Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim i Kraljevine Jugoslavije dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Serija prikazuje ovaj period kao zlatno doba zemlje. Televizijska adaptacija trilogije spisateljice Mir-Jam (Ranjeni orao, Nepobedivo srce, Samac u braku) prikazivana je 2008. i 2014, kao i film Montevideo, Bog te video ne osnovu kojeg je urađena istoimena serija (2012-2014). Ove sage sa nostalgijom slikaju isti period nacionalne istorije.

Međutim, film se može koristiti i kao moćno sredstvo za dekonstrukciju i način izražavanja kojim se građansko društvo može baviti važnim društvenim i aktuelnim izazovima.

Primer: Kratkometražni film „Odvedi me na negde gde je lepo“ („Take me somewhere nice“) iz 2019. mlade rediteljke bosanskog porekla Ene Sendijarević prikazuje mladu ženu iz Bosne koja sa porodicom živi u Holandiji i vraća se u rodni kraj. Ovo delo se bavi pitanjem imigracije, interkulturalnosti, nacionalizma i povratka korenima koji za mlade generacije zna biti komplikovan.

Primer: Film „Pre kiše“ („Before the Rain“) makedonskog reditelja Milča Mančevskog koji je dobio Zlatnog lava na Venecijanskom festivalu 1994, pokreće pitanje rata i etničkih tenzija između Makedonaca i Albanaca.

Moć slike

„Slika govori više od reči“.

U poslednjih nekoliko decenija, upotreba slike je dobila važno mesto u našim društvima, na televiziji, u medijima, reklamama ili direktno u našim životima putem čestog korišćenja društvenih mreža. Naime, slika stvara utisak odražavanja stvarnost koja nam se nudi odjednom, skoro neposredno i brže od teksta ili govora. Ovakav način komunikacije ili izražavanja ima jaku simboličnu vrednost jer sažima mnogo stvari u ograničen sadržaj.

Mač sa dve oštrice

Međutim, ta velika simbolička moć nije bez mana, i tendencija da mislimo da slika govori za sebe je zamka koji treba izbegavati jer slika lako vara čula i može se upotrebiti za navođenje na grešku ili manipulacije. Npr, moguće je na različite načine tumačiti istu sliku.

Zahvaljujući društvenim mrežama i internetu, slika, fotografija ili video mogu postati viralni i globalni. S jedne strane, ta viralnost može biti dobra ako distribucija neke slike vodi osvešćivanju poput fotografije koja prikazuje mladi srpsko-hrvatski par koji se ponosno ljubi dok svako drži svoju zastavu na leđima i koja se delila na društvenim mrežama. Međutim, ovo podrazumeva i suočavanje sa masovnim i brzim deljenjem lažnih informacija i teorija zavere koje su ilustrovane ili direktno povezane sa slikama i video sadržajem.

Izrada slika i manipulacija slikama

Važnost i uticaj slike u našim društvima nam pomažu da shvatimo zašto su najefikasnije i najrasprostranjenije lažne informacije vizuelnog karaktera (slike, fotografije, video). Čak i kada lažna informacija nije direktno povezana sa fotografijom, njen autor će najčešće pokušavati da je ilustruje nekom slikom (često dekontekstualizovanom ili obrađenom).

Postoje razne vrste manipulacije slikom:

• Dekontekstualizacija: Ovo je najčešće korišćena metoda jer je lako primenljiva. Radi se o postupku tumačenja slike kako bi joj se dalo novo značenje van njenog prvobitnog konteksta. Tada pravi razlozi i okolnosti u kojima je fotografija napravljena više nemaju značaja. Cilj je da se ilustruje određeni stav i da se pritom zaustavi na prvom aspektu slike negirajući njeno poreklo, što predstavlja oblik nepoštovanja značenja slike.

Primer: U avgustu 2020, na društvenim mrežama se delila slika kojom se sugerisalo da na krovu minareta jedne džamije u Bosni i Hercegovini postoji 5G antena. To je u stvari bila obična fotografija datog minareta ali se u komentarima kaže da je na njemu 5G antena koja emituje jako magnetno zračenje, u doba kada 5G tehnologija još nije instalirana u toj zemlji.

• Lažiranje slike ili fotomontaža: Ova metoda podrazumeva veštačku modifikaciju početne slike ili fotografije u cilju izmene njenog značenja. To može biti dodavanje ili brisanje predmeta ili lica na fotografiji ili u video sadržaju.

Primer: Nakon eksplozije u luci u Bejrutu u avgustu 2020, kružile su modifikovane slike na kojima je uz pomoć video softvera dodat projektil, sugerišući da je eksplozija bila vojni napad strane zemlje, najverovatnije Izraela.

• • Rekadriranje kako bi se sakrio deo fotografije, npr. na mitingu ili protestu: moguće je odseći deo slike na kojem nema nikoga kako bi se stvorila predstava o ispunjenosti prostora.

• Dipfejk: Radi se o tehnici lažiranja koja koristi softver veštačke inteligencije da bi zamenila lice osobe u video sadržaju. Postoji, primera radi, video sa lažnim govorom Baraka Obame u kojem on vređa svog naslednika Donalda Trampa. Ova izmena je realizovana tehnikom „dipfejk“. Uz novi tehnološki napredak će biti sve teže razlikovati lažirane ili retuširane slike, a uz nove metode video manipulacije, potrebna je dvostruko veća opreznost i provera izvora.

Lažne informacije i društene mreže: dva povezana izazova

Deljenje slika i video sadržaja predstavlja srž funkcionisanja nekih društvenih mreža (Facebook, Instagram, Snapchat). To udvostručava opasnost jer je s jedne strane svima omogućeno da objavljuju i dele slike širokoj publici na mrežama, a s druge strane, manipulisanje slikom ne zahteva nikakva posebna tehnička znanja (kao u primeru sa fotografijom 5G antene na minaretu u Bosni i Hercegovini).

Novinski crteži i karikature

Štampa odavno koristi simboličku moć slike da bi poslala poruke. U vreme kada fotografija još nije postojala slika se koristila kao kritička forma kroz crtež, posebno karikaturu. Zanimljivo je da se karikatura i danas koristi u štampi uprkos vrlo raširenoj upotrebi slike i fotografije i da je tehnika karikature čak postala zanat i umetnost za sebe.

Definicija: Simboličan način izražavanja kojim se sintetički prikazuje neki koncept, problem ili aktuelna tema kroz prenaglašavanje crta ili aspekata neke osobe ili pojave. Karikatura najčešće koristi humoristički ton u kritici.

Primer: U Srbiji su, u novembru 2018, karikature poznatih crtača Predraga Koraksića Coraxa i Dušana Petričića izazvale takvu polemiku da je biblioteka u Lazarevcu sklonila njihove crteže. Budući da su pomenuti karikaturisti bili vrlo angažovani u odbrani slobode izražavanja, izložba njihovih novinskih crteža i karikatura je otvorena 22. novembra u beogradskoj opštini Stari grad.

Karikatura je zanimljiva tema u pogledu upotrebe slike i njenog uticaja, ali to je sredstvo koje mladi malo koriste. Po svom simboličkom dometu i činjenici da je vezana za specifičan kontekst ili temu, rad sa mladima često podrazumeva kontekstualizaciju kako bi razumeli izazove/teme koje karikatura obrađuje.