Tradicionalni mediji

Tradicionalni mediji su osnovani prije interneta; to su radio, televizija i štampa. Od devedesetih godina prošlog veka i početka digitalne ere, promenio se način „konzumiranja/distribucije informacija“ i tradicionalni mediji su primorani da prilagode svoj sadržaj kako bi zadržali publiku i preživeli. Zato su štampa, radio i televizija obnovili svoje strukture i predlažu internet verzije, kao i verzije prilagođene pametnim telefonima ili tabletima. Uprkos novom načinu informisanja, moramo da primetimo da tradicionalni mediji zadržavaju isti cilj: podeliti istu informaciju široj javnosti u isto vreme. Na primaocu informacije je da obrati posebnu pažnju na ono što mu je upućeno, ili da to ne čini.

Glavna prednost ovih tradicionalnih i istorijskih medija, koji se odlikuju profesionalnim novinarstvom i određenom rigidnošću po pitanju formata (uređivačka ograničenja, periodičnost) leži u njihovoj reputaciji. Oni se i danas smatraju pouzdanim izvorom informacija, posebno kada je u pitanju obaveštavanje o aktuelnostima preko društvenih mreža.

Društveni mediji

Počev od 2004, pojavljuju se novi medijski akteri koji predstavljaju konkurenciju tradicionalnim medijima: to su društveni mediji (novi mediji). Radi se o digitalnim platformama čijom sadržinom upravljaju korisnici i gde se prednost daje principu interakcije između internet korisnika. Ova logika saradnje je karakteristična za 2.0: internet korisnici, koji su nekada bili čitaoci internet stranica, postaju njihovi akteri. Neki od najznačajnijih društvenih medija današnjice su: Facebook, Youtube, Instagram, Twitter, Pinterest, Snapchat i Linkedin.

Društveni mediji, koji postaju jedan od glavnih izvora informisanja javnosti, a posebno mladih, imaju specifične karakteristike koje duboko transformišu medijski prostor.

Ove platforme podstiču interakciju: sada se informacije osmišljavaju tako da budu komentarisane na društvenim mrežama, posebno na Twitteru, koji podstiče razmjenu ideja i razmišljanje.

Društveni mediji imaju i moć momentalne reakcije. U današnje vreme, alati kao što je „LiveTweet“ omogućavaju korisniku da prati neki događaj direktno iako mu ne prisustvuje. Korisnici su obavešteni o dešavanjima pre večernjeg TV dnevnika.

Društveni mediji su takođe uništili monopol proizvodnje informacija koji su nekada držali tradicionalni mediji. Zahvaljujući platformama poput Facebook-a, svi mogu da prate događaje i da u narednoj sekundi o njima svakog obaveste. Ova praksa je dovela do nastanka „građanskog novinarstva“, koji svakog korisnika društvenih mreža pretvara u potencijalnog proizvođača informacije.

Informisanje u digitanom dobu: rizici i mogućnosti

Pojava novih digitalnih oblika informisanja (internet vesti, blogovi, Wikipedia, YouTube, društvene mreže i sl.) podstiče širi pristup znanju, slobodu izražavanja i učešće građana. Danas se primećuje da istovremeno postojanje štampanih, audiovizuelnih i internet medija u različitim formama omogućava širi pristup informacijama i nastanak kulture učestvovanja, u kojoj se građani ne zadovoljavaju običnim prijemom informacija, već aktivno doprinose njihovoj produkciji i distribuciji.

Najveći rizik ovakve nove medijske je dezinformacija. Naime, masovna upotreba društvenih mreža povlači razmišljanje o istinitosti informacije. Koliko je neki pojedinac kredibilan za izjašnjavanje o datoj temi? Postoji li opasnost da to doprinese konfuziji izazvanoj problemom lažnih vesti i da dodatno oteža razdvajanje istine od laži na internetu? U tom pogledu, „klasično“ novinarstvo ostaje jednako pouzdano kao ranije. Ono i dalje ima prioritetan zadatak da vrši odabir, analizu i tumačenje informacije.