Medijska koncentracija u Srbiji je izuzetno snažna, a najuticajniji mediji su pod neposrednom ili posrednom kontrolom vladajuće partije (1). Visokotiražni tabloidi i televizijske stanice sa nacionalnim pokrivanjem često koriste otvorenu propagandu u korist vlade, bez otpora od širenja govora mržnje, dezinformacija i nacionalističkog diskursa. Institucije koje treba da štite integritet medijskog prostora, pre svega Regulatorno telo za elektronske medije (REM), su veoma slabe i pod uticajem vladajuće partije. Budžetska sredstva koja se raspoređuju za medijske projekte se uglavnom kanališu u provladine medije.

Građani koji žele da se informišu imaju pristup različitim izvorima informacija, uključujući i one od opozicionih partija i istraživačkog novinarstva. Međutim, medijska scena je veoma polarizovana i podeljena između provladinih i opozicionih uređivačkih politika. Ovo je vidljivo na polju štampanih medija i, u većoj meri, kod elektronskih medija: dva kablovska operatera, SBB i Telekom, su u otvorenom takmičenju za tržište i promovišu karakteristične uređivačke politike.

Nekoliko nezavisnih medija (CINS, BIRN, KRIK, Pištaljka) su posvećeni istraživačkom novinarstvu, pre svega na polju korupcije i kriminala, a njihov rad se uglavno finansira od strane čitalaca i stranih donatora. Međutim, njihova publika je marginalna u poređenju sa gledaocima mas-medija.

Sloboda govora je garantovana Ustavom Srbije, ali u stvarnosti se krši na nekoliko načina: pretnjama tužbama ili optužnicama protiv novinara za druge prekršaje, nedostatkom transparentnosti u vlasništvu medija, uređivačkim pritiskom od strane političara i politički povezanih vlasnika medija, direktnim pritiskom i pretnjama protiv novinara (2). Udruženje nezavisnih novinara Srbije (NUNS) je izbrojalo 32 fizička napada i 157 slučajeva pritiska na novinare u toku 2020. godine (3).

Nivo medijske pismenosti u Srbiji je veoma nizak (4), uprkos naporima da se uvede medijska pismenost u formalno obrazovanje. Prema nekoliko ispitivanja IPSOS-a, procenat građana Srbije koji su izjavili da uglavnom ili potpuno veruju medijima samo malo premašuje procenat ispitanih građana koji kažu da ne veruju medijima. Tradicionalno se televizija ističe kao medij sa najvećim procentom poverenja (5).