Razvoj medijskog sektora na Kosovo je uglavnom uslovljen nestabilnom i nepredvidljivom političkom situacijom, kao i etničkim tenzijama. Iako postoje napori vredni hvale od strane nezavisnih medija da istražuju teme od javnog interesa, kao što su korupcija (BIRN Kosovo) i dezinformacije (Krypometri), izveštaji glavnih medija su motivisani ne činjenicama već političarima ili institucijama koji daju pojedinačne izjave ili deklaracije (1). Medijsko tržište je uglavnom u privatnom vlasništvu i obrasci vlasništva su transparentni, iako se stvarno vlasništvo često razlikuje od zvanično objavljenog. U tom smislu, ne postoji ni transparentnost niti pravična raspodela izvora finansiranja između medija (2). Javni servis RTK emituje programe na albanskom i srpskom jeziku: on ostaje popularan, ali poverenje u njega je opalo u poslednjih nekoliko godina zbog političkog uticaja vlasti i partizacije (3).

Novinari na Kosovu su izloženi različitim pritiscima, pre svega političkim i finansijskim. Slučaji slanja pretnji i zastrašivanja preko društvenih mreža se beleže sve češće (4), ali „stariji“ oblici pritiska kao što su fizički i verbalni napadi, kao i pritisak radi cenzure, su i dalje dominantni (5). U toku 2020. godine, Udruženje novinara Kosova je zabeležilo 24 slučaja napada na novinare (6).

Medijska pismenost na Kosovu je slabo razvijena, delimično zbog nedostatka koordiancije između obrazovnog sistema i nevladinog sektora, koji je godinama bio uključen u obrazovanje o medijskoj i informacijskoj pismenosti (3). Ankete javnog mišljenja pokazuju da kosovski građani nisu samo česti korisnici medija, već im poklanjaju i dosta poverenja. Većina građana na Kosovu veruje da medijumi služe demokratiji i javnom interesu veoma dobro (7).