Увод

Појавом и успехом Интернета, а посебно друштвених мрежа, питање лажних вести постало је глобално демократско питање.

Ово питање ризика ширења лажних информација и политичке манипулације које из тога могу произаћи поставило је у исто време питање приступа информацијама и места медија у средиште националних питања.

Као такви, иако су места будности различита у свим земљама, питање информација свуда покреће исте тачке интереса: приступ поузданим информацијама, поштовање рада новинара, независност медија, регулисање лажних информација на друштвеним мрежама, едукација становништва да буде опрезна развијањем критичког мишљења итд.

Дакле, регион Балкана није имун на ове велике улоге, кључне за добро демократско здравље било које земље.

Међутим, од средине 2000-их, слобода штампе је у сталном паду у југоисточној Европи. Осим Косова, све земље западног Балкана изгубиле су многа места на годишњем рејтингу који су установили Репортери без граница (РСФ).

Тешкоће новинарског рада у региону

„Између претњи, финансијског притиска и оптужбе за ширење лажних информација“ (видети медије и држављанство на инфок-у)

2015. године, Хуман Ригхтс Ватцх објавио је студију под називом „Тешка професија – слобода медија под нападом на западном Балкану“ и изразио дубоку забринутост због ситуације у региону у погледу слободе штампе и слободе изражавања. 2018. године, чак и док је делегација Европске федерације новинара (ЕФЈ) боравила у Београду како би позвала председника Александра Вучића да престане да стигматизује одређене медије као „стране агенте“, нашло се неколико независних репортера жртве координираних напада медија блиских режиму.

Неколико медија који се још усуђују да раде свој рад против моћи предмет су вишеструких претњи, угрожавајући њихов физички и / или морални интегритет, а да починиоци никада не буду процесуирани или осуђени. Што се тиче редакције, то је финансијска полуга која се користи за притисак на њихове публикације: смањење јавне помоћи и оглашавања (од којих многа плаћају јавна предузећа, процес приватизације још увек није завршен) или још увек неочекиване ревизије пореза ако је редакција превише критична.

Тренутна ситуација се веома разликује од мрачних 1990-их, када је снажна подршка била слободна и демократска штампа, која се противила ратној реторици. То је осећај напуштености који данас преовлађује у професији.

Званично, одбрана, па чак и промоција слободе медија, међутим, један је од приоритета процеса приступања земаља западног Балкана Европској унији. 2015. године, одлазећи комесар за проширење Јоханнес Хахн отишао је толико далеко да је нападе на слободу штампе у Србији означио као „гласине“ пре него што их је ЕФЈ чврсто преформулисао. Као одговор на овај циљ покренути су Дани медија западног Балкана, који нажалост изгледају као бесплодни покушаји колективне терапије. Прво издање, 2017. године, видело је како је бес балканских новинара експлодирао због тишине ЕУ.

Последњих година у разним балканским земљама умножили су се протести новинара како би осудили цензуру коју покушавају да наметну различите постојеће силе. У Албанији нови закон о интернетским медијима изазива забринутост због свог „пакета против клевете“ који би могао спречити објављивање осетљивих информација за владу. У Србији се новинарска удружења и даље мобилишу против поновљених напада, чак до те мере да су 2017. покренула „дан црног екрана“ против „медијске мрачности“.